“Zaštite me od veličine, koja se ne klanja deci” - Halil Džibran

Deca su ovde sva plava, plavih očiju i svetle puti. Dobro sad, možda im kasnije kosa potamni, ali onda i oči odu u zelene.

Deca, ovde, idu u školu, jure za konjima, vode stoku na ispašu, beru orahe, penju se, otresaju jabuke, kupe sa zemlje šljive i od malih nogu rade sve poslove, pa ko pretekne. Koje ne završi školu, ono poraste izbrušeno tim obavezama i disciplinom, koju naturi Priroda.

Ovde se deca poštuju. Ovde se deca vole. Ovde se deca baš vole, mada im ponekad kažu da su đav’li.

Ovde nema previše radosti, ali dečija graja ovde donosi svekoliku radost. Ej, uvek ima mesta u dečijem životu za igru, graju, smeh, ali i plač. Bude to pravi poklon ljudima na ovim planinama. Koliko god bile teške te obaveze deci da ih ispune, ljudi ovde gledaju i poraslu decu, kao na tek rođene bebe, uvek ih najradosnije i najbrižnije doživljavaju i paze.

Verujem da poslednji dah, koji ispuštaju, sadrži pomisao o sopstvenoj deci.

Ovde ručaju iz dva puta. Prvo deca, i majka s njima, a posle muškarci, a majka ih služi. Za večeru, svi svi sednu zajedno i sve brige ostave za posle. Otac je najvažnija figura za stolom, dok deca, mrtva umorna od igre i napornog dana, jedva čekaju prve zalogaje. U tim trenucima smiraja, koliko god da je figura oca velika, ličnost njegove senke, koju baca sveća, još je veća i autoritativnija.

S vremena na vreme, đed pljune sa strane stola, na zemljani pod, ali tek posle dužeg iskašljavanja. Jes’ gadno, ali nema veze, nemaju deca kad od slanine sa žara i šolje vrućeg mleka, pred spavanje. Ponekad misli skrenu i slikom kako dobijaju loptu, za kojom će trčati po livadi.

Došao je vakat da vratim ocu dug,

Zadužio me je da svi kažu da sam dobar čovek. A, i slušaj, u njegovoj blizini i ambijentu, koji je stvarao, nisam mogao da ispadnem drugačiji.

Nekad mi je sve to, njegov život, izgledao dovoljno glupo, ali sada, u najekstremnijim situacijama, reminiscencijama, mi se otkrivaju veličina i ispravnost njegovih gestova i postupaka. Njegovog života.

• “Ja sam, sine, gospodin sa sela!”

• “Nisi Milorade, ne degradiraj se – nekad bih mu govorio – ti si Gospodin sa planine.”

Govorio sam to, ponekad u šali, a češće jer sam tako i mislio, ali upravo jer je bio pravi gospodin. Daleko iznad gospodstva.

… a rodio se na planini, merio sam, na 1280 metara nadmorske visine. Odatle se spuštao peške u grad, da bi išao u osnovnu školu, i po smetovima i drugim neuslovima (tako mu je i uvo promrzlo, kao malom), a kasnije i u gimnaziju. Čuvenu gimnaziju, koja je podigla čitav kraj, do mnogih doktora nauka.

Nije se plašio da čuvajući ovce na proplanku sprema prijemni ispit za fakultet, ne bi li prekinuo taj mučan život.

Često sam zamišljao kako je kidao slova iz knjige na I godini fakulteta, kad je đed javio da je prodao kravu da mu kupi kaput za ljutu beogradsku košavu i ciču zimu, kako je hodao ulicama kad Milivoje nije imao više šta da proda za dalje školovanje.

… kažem, svašta se dešavalo, ali kroz ceo taj zaokruženi život, ostalo je dostojanstvo, ostao je dignitet, ostalo je poštovanje drugih, zarađeno dugogodišnjim pokroviteljskim odnosom prema nemoćnima, slabijima, ista visina ramena sa velikima i moćnima, pojava u grupi, požrtvovanje za sve, razumevanje, i ljubav prema sinovima, koja ih je i dotukla.

Ljubav, ali Ljubav, koloritni leptir na dlanu, kao da razgovara.

Ljubav, zaštitnički stav, briga, koja ga je i pojela.

U to vreme nismo umeli to da iskoristimo, kao što jesmo kada smo se otrgli iz tog gnezda.

Sada vraćamo dug, kvalitetom od koga smo sazdani. Vraćamo ljubavlju, koju nam nijednom nije izgovorio, ali uvek ću se sećati kako zajedno šutiramo fudbal na poljani… ja mali, on veliki.

Veliki, da zaklanja sunce.

Ovde, kod nas, ne postoji vreme. Ponekad se smrači, zađe sunce, ali uglavnom je lepo vreme. Mirno je, borovi i smrče, jele, jabuke, breze, šljive, oraji, svuda oko nas, stvaraju osećaj kao da se ništa ne pomera, i sve što radimo je da vevericama skupimo orahe za zimu.

Društvene prilike tu nemaju mesta. Prirodu ne zanimaju društvene prilike.

Vreme ne postoji, sem kad nekome zatreba da izmeri nešto (nekome…nešto… dosta je neodređeno :)) Treba li vreme, nama, koji potkresujemo i gajimo ruže, u šumi na 750 metara nadmorske visine?

Ovde se normalno priča sa polugluvim težacima i seljacima. S vremena na vreme, oni napomenu: “Ne čujem…”, onako, stavljajući ruku na uvo… ali nastavljamo da pričamo mi, kao da se ništa nije desilo. Priča se nastavlja, možda i u drugom pravcu, ali se ritam ne prekida, ritam se ne gubi… priča svako svoje, što mu srcu drago.

Svako svoje. Svakom svoje.

Nema prostranstava u ovim planinskim krajevima, ali se oseća širina i nepreglednost. Ako pogled od onolikih brda ne može da dobaci do Norveške, čovek gleda u nebo. Ono je jasno i čisto. Sigurno je, bliže i dohvatljivije, no onima pod brdom. Tu je, na dovat ruke. Tu je, na dohvat želje da se žvot gaji i razvija.

Ovde me svi pitaju, kako je u velikom gradu, a ja kažem: “Široke su ulice.”, ali ulice njih ne zanimaju. Oni žive u nepreglednosti suživota sa Prirodom

[SUŽIVOT] Ovde, stvarno, insekti jesu 3x veći od onih naših, ali čoveka shvataju kao brata. Ujede me tako pauk (do sad sam primetio više vrsta paukova, od ogromnih, do onih najsitnijih i svi su jako spori, nemaju od čega da beže, niko ih ne napada, a i ne znaju one gradske, uličarske fazone), samo namažem rakijom i nikom ništa. Valjda mi je to poklon dobrodošlice, da ojačam. Veoma su uočljivi, brojni, brzi, ima ih svih boja, ipak, kraci su im preogromni, da bi bili opasni. Ovde pauci ujedaju iz ljubavi.

Oni naši insekti, gradski insekti, ne znam ni kako se zovu, ni na latinskom, ni ovako… pa oni su dečije igračke, mnogo su mali!

Ovde, nema radioaktivnosti, ali je svaki insekt makar 3x veći.

Znaš onaj mrav?! Ovde je i mrav krupan, Veliki momak.

A miševi… oni su ko domaće životinje, živimo ko u “zajedničkom stanu”. Tolerišem to, jer ipak su tu porodično.

Kažeš, miševi nisu insekti?! A dobro, oni su manji nego naši gradski… al’ zato VEVERICE! Kolliki rep samo veverice imaju! Dobro, znam da ni one nisu insekti… nema veze.

Vilin konjic, skakavci, zrikavci, cvrčak je’l da… kokoške su sitnije od naših gradskih… a magarci… magarci onako…bumbara ovde nema, zunzara - onako… mušica i muva – dve milijarde.

Sa muvama se kupam. Kad se kupam.

Leptiri su šareni nadmeću se lepotom sa ružama taj jedan, njihov dan. Osa nema, a pčele su domaća životinja. Obada ima, tu malo, oko konja i krava… jaganjce jedemo, jbga, od koza pijemo mleko, a sir se pravi od kravljeg. To je onaj, čuveni, masni, lisnati, što se u kacu slaže, list po list. Nema boljeg na svetu.

Travu, tj. livade, nema više ko da kosi, gajeve seče ko stigne, obično neki entuzijasti. Bio nam danas jedan, kupio 3 gaja, ali ni po listu nepokretnosti ne zna da pronađe gde se nalaze. Bez kolebanja, ipak je on otišao da iseče neki gaj, samo da skine paučinu. Ovde, po planinama ima i jezera i reka, ali ima i pasata i astri, uz jezero… karavan.

Pastrmke, šta je ostalo, ostalo je, ali uglavnom je uzimaju u ribnjaku.

Konji ovde služe da prenesu i ponesu. Uglavnom su vezani za neko drvo. Evo baš gledam jednog tu na susednoj livadi, stoji ko spomenik. Kiša pada, on ne mrda. Došlo mi da okrenem telefonom komšiju da mu kažem, da ga sklanja, istrunuće na livadi, kisnući. A sećam se i jednog magarca, koji me je zbacio u jednoj krivini pri opterećenju od 3G. Bio sam jako mali, tada.

Zmija nema. Mislim, nema ih mnogo. Ima šarki. To vam je zvečarka. Slušao sam je kako zveči, izbliza, i gaće sam napunio. Sve u svemu, ona je ostala mrtva, pored puta.

Živo je ovde. Suživot pravi.

Ljudi dolaze.

Sve su to stari, iznemogli ljudi. Svako donese svoju bolest i svoje probleme, ali njihov dolazak obraduje bolesnika, ponese ga da su sitnice, kao što su trenutne nemoći, skoro nebitne, možda samo u tom momentu ako ga nešto žigne.

I ti ljudi, što dolaze, oni investiraju u svoju budućnost (o, kako ovo oksimoronski zvuči), kupuju misli, svih nas, preostalih, za jedan period, kada će i oni biti nemoćni. Kupuju nezaborav za sebe. To su vam sitne ljudske sebičnosti, ali i potreba da znaju da će biti zaogrnuti rečju drugih, jednog dana, kada zanemoćaju.

Te fizionomije, koje svraćaju, ne razlikuju se mnogo. Lica, ruke i tela, vrlo su izražajni, ali oni ne govore šarenoliko. Satkani su od nekolikih uticaja. Sve je to posledica teškog rada u jadnim uslovima, okrutnih vremenskih prilika, lošeg kvaliteta življenja.

Tela su uglavnom povijena od bezbroj sati rada na suncu, u polju, skupljanja sena, ovsa, krompira, pasulja, kukuruza, vođenja stoke na ispašu… šake su, i prsti, svakom kvrgavi i iskrivljeni i deluje kao da su tokom godina obrazovali neku natprirodno snažnu kandžu. Tog su oblika. Tako su zgrčene, kao da su kalup za držanje sekire, lopate, kosijera.

Snaga ruku se ovde izuzetno ceni.

Reći ću vam da ovde nema pravih prstiju. Svaki je prst ovde kriv i okoštao. Na dlanovima ovih ljudi nema linije života i drugih hiromantskih linija. Ovde su ruke i dlanovi duboko izbrazdani. Nema tu više dlanova, sve same brazde, tek ponekad vidiš parče mesa da izranja između skorene pokožice i žuljeva.

Leto je. Ovde skoro svi hodaju bosi. Po zemlji, po kršu, po travi. Ovde je veliki nagib, samo da znate… ništa zato, bos se hoda. Na rukama su nokti sečeni pristojno, ali na nogama rastu kandže. Neguju se kandže. Tabani su zgrčeni, ko i šake i tako se komotnije drže za zemlju, dok hodaju. Zimi se oblače bjelače i čizme, hoće da bude hladno. Hoće dubok sneg i velika zima… makar su tad mirni od divljih zveri.

Prekjuče je bilo 37° C u toku dana, noću oko 4 – 5, a izjutra, na suncu 11° C.

Trenutno je, pristojnih 27 C u šumici, uz blagi vetar. Ruže su se sve iskrenule za Suncem, kao suncokreti. Priroda.

Takvi su ljudi ovde, takve su vremenske prilike. Samo da kiša ne počne da pada danima.

Kažu, u četvrtak će.

Svi, u goste, ovde, donose kafu.

• “Izvol’te, hoćete kafu, rakiju, vodu sa bunara… morate nešto, da se poslužite?”

• “Ja ću rakiju.”

• “Skuvaću i kafu, hoćete vode?”

• “Jok, samo ću rakiju!”

Ovde se rakija ceni. Rakija se čuva za sopstvenu sahranu. Od 50 do 100 litara, rakija se nosi u polje, na ispašu, rakija se pije kad si umoran i žedan, kad ideš u lov, na kosidbu, kad se penješ na planinu, kad hoćeš da uloviš šarku, na proplanku, na odmoru, u putu… rakija se pokopa i čuva, kad se sin bude ženio. Rakija se nosi bolesnom. Tu nema prevare.

Ovde su ljudi neprestano dehidrirani i latentno pripiti. Ovde se voda ne pije. Ovde se rakija ne meša s vodom, ni čovek s fukarom. Ko ovde pije vodu, on ne pije ni rakiju ni kafu, nit’ puši. Na njega sažaljivo gledaju. Eto, nisu nam sve ove bore samo od mučnog života, neke su i od rakije. Pivo ovde piju zidarski šegrti. Majstori ne piju. Makar dok rade.

Ovde su su svi završili osmogodišnju školu. “I pametniji su od mnogih, koji su mnoge škole završili.” Ali da znate, odavde potiču i mnogi doktori nauka i mnogi ministri i poneki predsednik države i predsednikovica.

Ovde su svi dobro potentni, mladi jurcaju šumama i livadama, a stari vole ljubavne filmove iza ponoći.

Ovde žene nemaju imena, imaju titule… majka, baba, tetka, strina. Ujne baš i nisam sretao.

Ovde, razgovor teče i ovako:

-“ Šta ima komšija?

-“ Nema ništa, niko se ne jebe, a neće da daju ni za 20 evra.”

-“ Pa ti onda ponudi 25.”

-“ Neće vala ni za 25, nema tu posla više, kad počneš sebi da pišaš opanke, zavrršio si priču.”

(ovde ovako biva kad ti dođu u goste)

Ovde sam kuvanje ručka obično najavljivao rečima: “Šta sam spremio, spremio sam, mora sve da se pojede. Hoću da se vidi dno. ‘Ajd sad.”

Otpozdravljali bi mi kolutanjem očiju, bez glasa.

Ovde se nikad nije desilo da se rudnik obruši na ljude, jer ovde nema rudnika. Bog im nije dao, ovde je već dovoljno težak život, ali pojedinačne ljudske katastrofe se ovde dese odjednom. Oni u to veruju, oni veruju da je to tako.

“…čovek je hodao, bio je pošao kod prijatelja, i samo su ga na jednom uzvišenju izdale noge. Ni makac s njima! Doktor je rekao: Nemaš ga gde voditi, ovo je kraj,”

I tako je živeo, nepokretan, još pet godina. Jel shvatate?

Ovde ljudi operišu srce po 4- 5 puta, ovde ljudi žive bez jednog plućnog krila čili i veseli (taj pije samo vodu, i samo nes, ujutru)

Ovde padnu nizbrdo, polome ruku, nogu, kuk, stave gips i prećute oporavak. Tako žive. Ovde patronažne službe izlaze na 1200 metera nadmorske visine, da daju infuziju. Dva puta na dan. I ne kasne.

Ovde su svi rođaci, a incesta nikad nije bilo. I da nisu, pa šta… svi su braća, svi se razumeju. Stisak te ruke na sastanku u viđenju, je jedna od najsnažnijih emocija u mom životu. Ja volim da ih grlim. Njih niko nije grlio, ni kad su mali bili.

Ovi ljudi vole kad im dođu drugi izdaleka, jer donose vesti kakvih nema na televizoru, a oni vole da putuju svetom, maker slušajući priče. Oni to rade s mukom. Ne putuje se tek tako. Ili kod doktora u grad ili kod rodbine, nekom mukom ili deca u daleki svet, na školovanje. Imaju oni svoj autističan svet i planetu, kroz koji putuju, svoju mikrokozmu, dobro proračuntu potrebama i izparcelisanu. Oni tu putuju i maštaju, ne napuštajući sebe.

Odelo, ovde, ima svaki čovek. Ta odela nikad ne izlaze iz mode. Ta odela su vunena, nisu kineska, dobrog su kroja, strukirana. Kad se ta odela obuku, uz njih uvek ide i kapa. Odela se oblače kad se krene u grad ili negde daleko, za nečiju sahranu, dok se za svadbu obuku i ne toliko elegantno. Cipele su im uglavnom démodé, najmlađe imaju nekih tridesetak godina. Samo sam ja to primetio, gledali me čudno.

Odela, ovde, neće ni moljci, ni miševi, mada nisu ni izanđala ni istrošena, jer ih čuvaju. Ona su kao elegantna uniforma vojske ljudi, neodvojivih od muke. Svako od tih odela ima u unutrašnjem džepu i u rukavima kuglice naftalina, pa kad izađu na svetlo dana iz šifonjera, šire lep miris oko sebe. To je gorštački parfem.

Majice su ovde za nadničare, šegrte i decu. Crne i bele. Ostali nose košulje i prelepo negovane brkove. Košulje su obavezno karirane i podvrnutih rukava, sem ako ne radite u državnoj službi, a brci su prošarani sedim.

Ovde su svi sedi. Žene se farbaju, ako već ne nose maramu. Popodne, kad svi spavaju posle ručka, one raspletu kose i češljaju dugo. Posle je upletu, zaviju u punđu i vežu maramu. Uto dođe vreme i da se stoka pomuze, namiri, i večera da se spremi.

Uvek su mi prijale te ženske ruke, vredne i prepune pažnje.

Baba je imala dlanove i prste, kojima je ubacivala, nazad u vatru, užarena drva, žar, kad ispadnu iz šporeta. Dlanovi su bili skoreni, izgrebani i grubi, a nervni završeci odavno ugašeni. Jednostavno, taj žar nije mogao da dopre do mesa, da je ispeče.

Voleo sam da me pomazi takvim dlanom. To je za mene i dan – danas najjači izraz ljubavi i nežnosti. Njen grubi dlan i skvrčeni prsti.

…ah… ovde…